1. Aleksandar Mihajlovic, Bahamas
U teoriji prava, ali i u svakodnevnom govoru, postoje razni nazivi, kojima se obeležava saglasnost volja dva ili više lica, kojom se ostvaruje neko pravno dejstvo. Najopštiji i najčešće korišćen termin je – ugovor (contractus). U svim zemljama današnjice ugovor je sporazum najmanje dva lica, kojim pristaju da preduzmu određene radnje, ili, što je ređe, da se od njih uzdrže. Latinska izreka glasi: Verba ligant homines, što znači da dužnika ne obavezuje poveriočeva korist od činidbe, nego dato obećanje. Ako se obećanje ne ispuni, postoje brojne mere sankcionisanja njegovog davaoca, uključujući i pravne mere prinude.
Princip slobode ugovaranja dopušta strankama da zaključuju brojne i vrlo raznovrsne ugovore, koji se pokoravaju opštim pravilima, kako u pogledu zaključenja, tako i u pogledu njihovog izvršenja. Zato se u teorji javljaju mnoge podele ugovora (tradicionalne i novije).
Podela ugovora na jednostrane i dvostrane, učinjena je po uzoru na rimske pravnike, i ima sasvim drugo značenje. Ona se ne vrši prema broju volja koje učestvuju u sklapanju ugovora, već s obzirom na njihovo dejstvo, na raspored prava i obaveza koje iz ugovora proističu. Ali, baš zbog nominalne podudarnosti dve različite podele, ovi izrazi nisu baš srećno izabrani, pa se zbog toga u novije vreme radije upotrebljavaju nazivi „jednostrano obavezni“ i „dvostrano obavezni“ ugovori.
Cilj ovog rada jeste da, pored teorijskog ukaže i na praktični značaj bavljenja ovom temom, koji se ogleda u: raskidu ugovora, prigovoru neispunjenja ugovora, riziku slučajne propasti stvari, laesio enormis, primeni klauzule rebus sic stantibus, prilikom tumačenja i ustupanja ugovora.
Кључне речи :
Тематска област:
Друштвене науке
Датум:
08.10.2013.
Бр. отварања:
240
6. naučno-stručni skup Studenti u susret nauci sa međunarodnim učešćem - STES
